BLOG

Dec 14, 2014

Jedna potpuno drugacija Mona Liza

Za razliku od mnogih dosadašnjih postova, ovaj će biti ličnije prirode, te unapred upozoravam, smorićete se. Ukoliko vam je baš dosadno, nastavite s čitanjem.
Nikad nisam imala problem dosade. Zapravo, ako bih je ikad i okusila, onda je to bilo češće zbog prisustva drugih s kojima bih u datim situacijama morala da budem, no kad bih bila sama.
Volim noć, mirna a burna, ostavlja prazan prostor, širinu; dan je pak pun nekih tonova koji odvlače pažnju, uslovljava pre ili kasnije da se fokus izgubi. Dan vezujem za sve ono što treba i mora da se uradi, ono s po mozga, obezbediti egzistenciju, platiti račune, voziti sat vremena do posla i nazad iako realno mi treba 20 minuta, nabavka hrane, po koja kafa koja razgali. Noć je druga priča, uvek drugačija, puna mistike, želja, snova, čitav jedan svet koji se otvori preda mnom i nema puno veze sa onom dnevnom osobom za koju se predstavljam preko dana. 

Volim noć. Zato ne volim da spavam. A kad je noć i kad ne spavam, ja kreativišem. Onako, za svoju dušu. Bilo šta. Uživam u svakom pokretu, zamišljam kako će da izgleda do kraja i radujem se tom momentu, da sam često toliko nestrpljiva da taj kraj što pre dođe pa da sreća bude potpuna. 

I onda mi neko naruči ili zamoli da mu napravim nešto...
I kaže najpre, uradi kako ti misliš... Ja dam predloge, a onda krene, nemoj ovo, nemoj ono, to bi možda moglo, no ipak stavi ono. 

Skoro sam pričala s drugarom o Mona Lizi i zašto je ona zapravo nedovršena. Složismo se u potpunosti. Pa zamislite Da Vincija, onakvog genijalca koji je bio renesansni arhitekta, inženjer, vajar, muzičar, slikar, pronalazač i šta sve još ne, i onda mu dođe neki trgovac pun para sa zadatkom da mu oslika ženu. Ne pita šta košta. A ovaj nikad ne završi. Čak mu ni ono što je uradio, nikad nije ni dao. Valjda zato što nije gotovo. Smorio se Da Vinci, razumljivo. 

E sad, nit sam ja Da Vinci, nit mi bogati trgovci dolaze sa "ne pitam šta košta", niti ću to ikad biti. No, imam ipak to  - ne volim narudžbe. Kad mi neko nešto naruči, ja i odradim. Traje to doduše mnogo duže, no inače, ali ipak završim. I završim s osećajem praznine. Ubijaju mi kreativnost, uništavaju ideje, tera me da spavam. Stvara mi osećaj griže savesti, što se ne prilatim posla, a onda mi se sve drugo radi samo ne to. Najgore što u momentu kad se prihvatim, ja zaista osetim polet, ideje vrcaju, postanem gonjena iznutra i tokom realizacije i inputa klijenata, dođe mi da sve izgazim. Ne uradim to, završim i konačno se naspavam.

Tako je bilo i sa ovim prelepim komadom drveta čiji je kutiju trebalo da obnovim, doteram, upicanim, da bude medić. Unutrašnjost kutije je u stvari jedan divan, neprocenljiv dragulj: Singer mašina, model 99k 31, pravljen od 1910-1960. Radi samo osnovne funkcionalnosti, šije pravo, napred-nazad, i ima još i specijalan dodatak za šivenje rupica. Probah je 3 minuta. Ona je pesma, ona je tiha, ona je prosto jedan savršeni Singer. Zaljubljenost na prvi pogled, ljubav na prvi štep. Očišćena, doterana, popravljena, naravno da ne može u onakvu kutiju, jadnu, prljavu, pomalo smrdljivu. I kako da se ne prihvatim?


Obradovah se ja što ću restaurirati kutiju. Original je izgledao ovako (loša je slika, al ovaj put nije do mene).

Poprilično izanđana, zar ne? Idejama nikad kraja. Šta je sve moglo od nje da bude. Juče odem do Modeline. Čuvam se iskusno te radnje, jer se razbolim od lepote svega i svačega. Kupila bih je komplet. Neko bi možda opljačkao banku, ja bih Modelinu. 

I onda ta ograničenja. Kad ću više naučiti da se ne primam porudžbe. Ispade na kraju OK. OK je ali nije da ti dah stane, i otud moja sva ravnodušnost prema istoj. Kao Mona Liza, OK mi je no ostade nedorečena, osrednja.
Slike slede... I njih me mrzi da napravim. Odoh da spavam.


2 comments:

Raki Nis said...

Što li mi se čini da te potpuno razumem..

Dragana Frohnert said...

Hvala Raki na utesnom komentaru. Lepo je znati da nas ima jos slicnih:)

Post a Comment