• Narukvica od kartona i ljuske od jajeta

  • Mobilne torbice za romanticne curice i deckice

  • Mobilne torbice za romanticne curice i deckice

  • Romanticne haljine

  • Gikovske torbe za neromanticne decake

  • Dekorativni namestaj od kartona

  • Lampe za ugodnu atmosferu.

  • Dekorativne sitnice od kartona

REKLI SU ...
O kreativnosti

"Svo nase znanje vodi poreklo iz nase percepcije."

Leonardo da Vinci

NAJNOVIJI POSTOVI

Feb 10, 2017

Orman Paravan 2.deo

Nastavak priče o ružnoj industrijskoj mašini. Dobila je paravan koji je prošao fazu impregnacije, farbanja i dekoracije. Ostalo je još nekoliko sitnica da se dorade, no sve u svemu zadovoljna sam izgledom i funkcionalnošću.

Primetićete da u ćošku ima rupu, to služi da bi šipka od mašine mogla da prođe nesmetano. Evo i mašine koja je uspešno skrivena u utrobu ormana.

Vrata sam dekorisala pamučnom tkaninom sa japanskim motivima, i to se radi na kraju, kad je farbanje već gotovo, a pŕe lakiranja. Tkaninu možete zalepiti na različite načine, ja je lepim drvofiksom koji razredim vodom.
Još par sličica i do sledeće radionice.


Moja Milijana ga već obožava

Jan 30, 2017

Ormar za industrijsku mašinu

Nekad sam povoljno kupila industrijsku mašinu za šivenje tzv. šteparicu, što znači da šije samo ravno. Hmm samo... ali kojom brzinom, da se čovek prepadne. Moj prvi doživljaj iste je bila prava borba. Otimala sam materijal iz kandži mašine ne bih li uspostavila kontrolu nad onim što radim.
Bilo kako bilo, mašinu retko upotrebljavam, i stoji mi tako ogromna, polovna i nadasve ružna.
Stoga reših da je kamufliram, da je obučem u orman koji ću po potrebi opet lako da joj svučem. I tako nastade ova komoda, ormar ili nesto izmedju.



Potpuna izrada još nije gotova, ima još par stvarčica da se dovrši pa da se pristupi procesu impregnacije, farbanja i lakiranja.
O tome malo kasnije.

A ovako je nastao



Sep 14, 2015

Gaelle Boissonnard - Inspiracija

Pre dve godine šetajući ulicama nekog zapadnog grada, naletim na razglednice sa crtežima od  autorke Gaelle Boissonnard. Odabrala sam par njih, bez namere da ikome pošaljem razglednicu, ko to pa još danas radi.
Ja sam ove godine poslala par njih, ponukana najpre idejom, željom pa onda i sećanjem na neko sretnije vreme. A onda me i ovaj tekst definitivno raznežio i slanje razglednica je od sada 'must'.
" ...Štaviše, našao sam u tome nešto veoma važno. Za razliku od e-maila ili esemesa, razglednica nije dvosmerna, ne očekuje odgovor. Onaj koji šalje razglednicu je otišao i šalje je onima koji su ostali. Niko ne šalje razglednice od kuće. Uloge su tu strogo podeljene. Nešto kao neuzvraćena ljubav koja ni ne očekuje da bude uzvraćena. Davanje (slanje), bez traženja (primanja)..."

Da se vratim na Gaelle. Njene ilustracije su toliko lepe, vedre, romantične, pune nade u čekanju, sve su pesma, sve su ljubav. Uzvraćena ili ne, jedan čist izraz ljubavi.
Kako više volim primenjenu umetnost od one koja se kači na zidove, ipak nisam mogla da joj pronađem primenu koja bi mi se učinila prikladnijom od nacrta, slika...
Sinoć opet naletim na njene ilustracije i desi se inspiracija. Ideja mi beše da ih nekad oslikam na nekoj majici, torbi, ali u nedostatku boja za tkaninu, prvo sam oprobala papir.

Najpre dva crteža obojena drvenim bojicama.



A onda sam morala i da napravim sliku. Imala sam amerikan platno, karton, koji sam onda presvukla platnom, fiksirala ga drvofiksom. Koristila sam boju za beton u kombinaciji sa tonerima za krečenje. 
Dok ne kupim boju za tkaninu, pa ne strada koja majica...


Nadam se da će nekog od vas Gaella Boissonnard inspirisati kao i mene. Budite mi radosni, vedri i puni ljubavi.

May 26, 2015

Kofer za decu od kartona

Davnih dana obećah ovaj tutorijal, koji i neće biti nešto, najviše zbog moje neorganizovanosti u beleženju materijala fotografijom.
Trudiću se barem da opišem kako treba ovaj mini tutorijal kojim možete obradovati svaki mali curičak u vašoj okolini.
Koraci:

1. Isecite 2x karton dimenzija 20cmx30cm, ili već prema ličnom nahodjenju. Ti delovi će vam služiti kao dno kofera s jedne i druge strane.
2. Napravite bočne stranice za dno prethodno isečenog kartona. Zalepite koristeći lepak za plastiku. Prekrijte ivice pik trakom. Rezultat bi trebao da izgleda ovako
3. Isecite slične bočne stranice malo manjih dimenzija po dužini i za 1cm dužih od prethodnih. Ulepite je u jednu od napravljenih kutija. I te gornje ivice obložite pik trakom, što se ne vidi na slici dole.


4. Ukoliko želite još koju pregradicu, napravite je kao na slici. I opet obložite karton pik trakom.
5. Drvofiksom i platnom po želji obložite spoljašnje delove koferčića. Ako imate metalnu kopču, možete da je iskoristite za ovaj mini projekat. Ja sam je ulepila pištoljem za plastiku.


5, Unutrašnjost koferčića možete da obložite ukrasnim papirom ili opet platnom po želji
6. Sašijte tračice (ja sam odabrala jeans u te svrhe) koje ćete polepiti tako da od istih imate ručkice i ukrasne poprečne delove kofera. 
Koferče je danas vlasništvo jedne preslatke i nežne devojčice, meni jako drage. 

Jan 5, 2015

Bebce i koferce

Nisam se baš dosad bavila dečjim dizajnom, valjda nije nikad bilo preterano prilika za to. No nedavno se rodila jedna beba, pa samim tim i prilika za originalan poklončić.
Papučice i koferče.
Ideja za papučice nije moja, al koferče jeste, naprosto se izrodilo kao super simoblični dodatak.

Papučice 

Napravljene su od kombinacije čoje i pamuka. Kako nisam mogla da se odlučim koja mi se strana više sviđa, napravila sam obe.
Kroj za papučice možete naći ovde, ja sam se njime služila delimično.





Koferče

Koferče je naravno napravljeno od kartona. Presvučeno istom čojom, samo dodatno prelakirano. Ovih dana pravim još dva, pa ću okačiti i tutorijal.



Maloj bebi želim ugodan i sretan put kod god da krene.


Dec 29, 2014

Prica

Volim stare stvari. Čak ne volim ni antikvitete toliko, koliko baš volim stare stvari. Alate, mašine, nameštaj, posuđe...

Volim da ih dotaknem, zatvorim oči i zamislim kroz šta su sve mogle proći. Šta su sve preživele, ko je mogao da ih voli, ili da ih ne voli. Da li su nekom bile nezamenljive, da li im je neko dao ime, prezime, plakao ako bi se pokvarile, ogrebale, da li su nekom bile od životnog značaja, neraskidivi deo njihovog postojanja. Izmaštam tako ja neke super priče ili opet one jako tužne.

Kad jedan takav objekat dođe do mene, najviše me raduje osećaj da želim vratiti život i sjaj kakav zaslužuje. Vizualizacija počne gotovo odmah i ja sam već neobuzdana. Budu one prilično nerealne, tako da realizacija retko liči na ono što sam izmaštala, no ne mari, put do realizacije je čist hedonizam.

Dođe mi tako i pod ruke tekst, jedna lepa priča unuka o svojoj baki.
I njenoj mašini, Singer 99k.
Koju je dobila na poklon, kad je otvorila radnju.
I na kojoj je šila svaki božji dan svog života.
Sve dok se nije teško razbolela i na kraju preminula. Nekad joj je sin kupio modernu high-tech mašinu. Tek da ju je probala, vratila se opet na 99k.
Na njenu Mona Lizu.
Unuk koji je napisao bakinu priču i tutorijal kako se mašina čisti. Mene je raznežilo.

Sve u svemu, ona naša Mona Liza danas izgleda ovako. Ne znam šta je sve doživela u svom putovanju. Ali mislim da je bila baš, baš mažena i pažena. Danas ponovo oživljena, u novom sjaju, radi tiho i perfektno.









A kutija svakako može da posluži i kao modni detalj. Još samo na voz i na put oko sveta... Sa sve mašinom. Kao da treba nešto više od toga.

Dec 15, 2014

Mona Liza nastavak

Uslikah sinoć kutiju na brzaka. Najpre one kad je stigla a posle i šta je od nje postalo.
Konac ispucao, gornji sloj izguljen, stranice pohabane. Dugo mi je trebalo da provalim koje je ovo platno (krem boje) i onda nekad - platno za goblen!



Unutrašnjost gornjeg dela kutije je bio oblepljen papirom. Čitavih 10 sati ako ne i duže sam ga skidala. Acetonom, vodom, šmirglom.

I rezultat...


Parčence čoje koje može da se postavi u dno kutije. Slova su ispisana kontur pastom za svilu. Super je ulegla u čoju.



Unutrašnjost kutije je obložena čvršćim materijalom, zalepljen drvofiksom pa prelakiran.


Kutija danas izgleda ovako. Skroz je OK. Možda dobijem slike, kad Mona Liza nađe svoje mesto u njoj. Javiću vam. Uživajte.


Dec 14, 2014

Jedna potpuno drugacija Mona Liza

Za razliku od mnogih dosadašnjih postova, ovaj će biti ličnije prirode, te unapred upozoravam, smorićete se. Ukoliko vam je baš dosadno, nastavite s čitanjem.
Nikad nisam imala problem dosade. Zapravo, ako bih je ikad i okusila, onda je to bilo češće zbog prisustva drugih s kojima bih u datim situacijama morala da budem, no kad bih bila sama.
Volim noć, mirna a burna, ostavlja prazan prostor, širinu; dan je pak pun nekih tonova koji odvlače pažnju, uslovljava pre ili kasnije da se fokus izgubi. Dan vezujem za sve ono što treba i mora da se uradi, ono s po mozga, obezbediti egzistenciju, platiti račune, voziti sat vremena do posla i nazad iako realno mi treba 20 minuta, nabavka hrane, po koja kafa koja razgali. Noć je druga priča, uvek drugačija, puna mistike, želja, snova, čitav jedan svet koji se otvori preda mnom i nema puno veze sa onom dnevnom osobom za koju se predstavljam preko dana. 

Volim noć. Zato ne volim da spavam. A kad je noć i kad ne spavam, ja kreativišem. Onako, za svoju dušu. Bilo šta. Uživam u svakom pokretu, zamišljam kako će da izgleda do kraja i radujem se tom momentu, da sam često toliko nestrpljiva da taj kraj što pre dođe pa da sreća bude potpuna. 

I onda mi neko naruči ili zamoli da mu napravim nešto...
I kaže najpre, uradi kako ti misliš... Ja dam predloge, a onda krene, nemoj ovo, nemoj ono, to bi možda moglo, no ipak stavi ono. 

Skoro sam pričala s drugarom o Mona Lizi i zašto je ona zapravo nedovršena. Složismo se u potpunosti. Pa zamislite Da Vincija, onakvog genijalca koji je bio renesansni arhitekta, inženjer, vajar, muzičar, slikar, pronalazač i šta sve još ne, i onda mu dođe neki trgovac pun para sa zadatkom da mu oslika ženu. Ne pita šta košta. A ovaj nikad ne završi. Čak mu ni ono što je uradio, nikad nije ni dao. Valjda zato što nije gotovo. Smorio se Da Vinci, razumljivo. 

E sad, nit sam ja Da Vinci, nit mi bogati trgovci dolaze sa "ne pitam šta košta", niti ću to ikad biti. No, imam ipak to  - ne volim narudžbe. Kad mi neko nešto naruči, ja i odradim. Traje to doduše mnogo duže, no inače, ali ipak završim. I završim s osećajem praznine. Ubijaju mi kreativnost, uništavaju ideje, tera me da spavam. Stvara mi osećaj griže savesti, što se ne prilatim posla, a onda mi se sve drugo radi samo ne to. Najgore što u momentu kad se prihvatim, ja zaista osetim polet, ideje vrcaju, postanem gonjena iznutra i tokom realizacije i inputa klijenata, dođe mi da sve izgazim. Ne uradim to, završim i konačno se naspavam.

Tako je bilo i sa ovim prelepim komadom drveta čiji je kutiju trebalo da obnovim, doteram, upicanim, da bude medić. Unutrašnjost kutije je u stvari jedan divan, neprocenljiv dragulj: Singer mašina, model 99k 31, pravljen od 1910-1960. Radi samo osnovne funkcionalnosti, šije pravo, napred-nazad, i ima još i specijalan dodatak za šivenje rupica. Probah je 3 minuta. Ona je pesma, ona je tiha, ona je prosto jedan savršeni Singer. Zaljubljenost na prvi pogled, ljubav na prvi štep. Očišćena, doterana, popravljena, naravno da ne može u onakvu kutiju, jadnu, prljavu, pomalo smrdljivu. I kako da se ne prihvatim?


Obradovah se ja što ću restaurirati kutiju. Original je izgledao ovako (loša je slika, al ovaj put nije do mene).

Poprilično izanđana, zar ne? Idejama nikad kraja. Šta je sve moglo od nje da bude. Juče odem do Modeline. Čuvam se iskusno te radnje, jer se razbolim od lepote svega i svačega. Kupila bih je komplet. Neko bi možda opljačkao banku, ja bih Modelinu. 

I onda ta ograničenja. Kad ću više naučiti da se ne primam porudžbe. Ispade na kraju OK. OK je ali nije da ti dah stane, i otud moja sva ravnodušnost prema istoj. Kao Mona Liza, OK mi je no ostade nedorečena, osrednja.
Slike slede... I njih me mrzi da napravim. Odoh da spavam.